Vandredna situacija negativno se odrazila na sportske aktivnosti u proteklom periodu. Polako se sve vraća u normalnu, al vanredne mire još niko vrime moraće se poštivati. Pored razni sportski aktivnosti, positili smo Suzanu Sekulić, operativnog trenera škule jahanja u Somboru kako bi saznali koje su sve posledice pogodile rad škule.

DSC07989

Suzana je licencirani trener jahanja u Somboru, koja radi nuz Udruženje „Ljubitelja konja Zapadna Bačka“ Sombor. Šest godina Suzana vodi škulu jahanja a puni osamnajst godina radi sa konjima i kako kaže za to vrime nije otišla na odmor. Iako radi ono što voli i ističe da je rad sa životinjama lakši nego rad sa ljudima, ukazuje na velik posao i veliko odricanje.

Svake godine, Suzanini konji ulipšavaju manifestacije u Somboru, ko i žetvenu svečanost  Dužionicu. Iako je sama u ovom poslu, uspiva da se izbori sa svim zahtevima i izazovima.

Kako izgleda dan ove mlade žene, majke i uspišnog trenera jahanja, podilia je Suzana sa nama.

„Svaki dan je maltene isti. Kada ustanem, pozabavim se sinom, doručkujemo i pravac u štalu. Naranim konje, počistim štalu i pustim konje u korlat. Dok nije bila ova situacija, škula je primala pre i posle podne dicu na jahanje. Mnogo je manje časova u vanrednoj situaciji. Gledam da održim dva do tri časa dnevno uz propisane mire opreza. Pored toga što je trening za učenike i za jahače, isto tako jahanje je i trening za konje. Konji time ostaju u dobroj kondiciji i zdravoj formi. Vanredna situacija bila je opasna za konje, jer i dalje su tribali da se kreću ko i do sada, da budu aktivni po nikoliko sati dnevno kako ne bi podlegli bolestima prouzrokovane slabijim kretanjem. Kod konja to može dovesti do razni problema sa srcem i organima za varenje. Trening za konje je izuzetno bitan, a tokom vanrednog stanje nisu trenirali dovoljno. Ipak uspeli smo da ih održimo zdravim i nadamo se da će uskoro mire da popuste kako bi se sve vratilo u normalu.“

DSC07965

Jahanje je aktivnost koja se praktikuje na otvorenom prostoru u prirodi, što je svakako bila prednost tokom vanrednog stanja. Jahanje dovodi do mnogi pozitivni fizički promena u telu, naročito kod dice, kao što je ojačavanje svi mišića, bolja koordinacija pokreta, ravnoteža i orijentacija u prostoru, bolja pokretljivost cilog tela. Takođe utiče i na psihu, tako što dica uspostavljaju bolju komunikaciju, postaju humanija, svesnija da i druga bića imaju određene potribe, stiču radne navike, razvijaju hrabrost, samostalnost. Konjički sport u ljudima budi plemenitost, zadovoljstvo, mnogima vraća viru u život. Polaznici škule jahanja u Somboru su kako kaže Suzana dica od četri godine pa do majki i dida koji se dobro osićaju i koji se mogu popet na konja.

„Najviše dolaze dica. Jahanje je sport koji triba da voliš, to je jedna veština, umeće. Kada imaš životinju od četristo i više kila s kojom tribaš da upravljaš, da budeš njeve oči a ona tvoje noge, to nije lako i triba to volit. Dosta se javljaju roditelji čija dica su sa posebnim potribama, al mi nismo ovlašćeni za rad sa takom dicom. Ipak, taka dica nam dolaze, pomaze konje, prošetaju jedan krug nuz nji, to nikoga ne košta ništa a oni odu srićni i zadovoljni.“

DSC07982

Suzana poseduje šest konja a tokom vandrednog stanja jedna od kobila donila je na svit ždrebe kojem su dali ime Zoro, a uskoro očekuju još jednu prinovu od druge kobile. Ko trener jahanja, Suzana se takođe bavi dresurom konja odnosno obučava konje za jahanje. S obzirom da većinu posla radi sama ističe da ponekad ima i pomoć prijatelja.

„Sve uglavnom radim sama. Imam nikoliko dobri prijatelja koji brez problema pomognu kada ih zamolim. Takođe sa mnom radi i jedna divojka, pomoćni trener jahanja Kaća Sombat, koja mi je od izuzetne pomoći. Majka i otac uskoče kada odlazim na trke, na koje iđem poslednji nikoliko godina u Budimpeštu i ostajem nedelju dana. Divojke koje jašu u škuli jahanja, kad god imaje vrimena, prije il posli časa vole da ostanu i da češljaju konje, da mažu kopita, da budu što više u društvu konja i da ih niguju, što i meni na neki način olakšava posao.“

DSC07997

Od malena Suzana je sanjala da se bavi konjima i da radi posao koji voli. Snovi su joj se ispunili al je put bio dug i težak. Posao je i dalje zahtevan i traži veliko odricanje, zato Suzana često savetuje njeve učenike koji žele da se bave ovim poslom da biraju neko drugo zanimanje a da im ovo bude više hobi i relaksacija. Nada se boljim danima kada će moć otić na odmor sa svojim sinom a posao će brez problema prepustit nekom stručnom i odgovornom saradniku. I pored poteškoća, Suzana se češće budi srićna i zadovoljna i kako kaže konji su joj tada cili svit.

 


GALERIJA FOTOGRAFIJA